Бока Которска

Петар Д. Шеровић - Бока Которска

 **************************

Бока Которска у доба Немањића

Како су Венедиктински у Боки Которској прешли у руке православних Срба 

**************************

 

Бока Которска у доба Немањића

Бока Которска у доба Немањића

Петар Д. Шеровић

Најважније приморски град у доба Немањића био је Котор у данашњој Боки. Овај је град велики жупан српски, Стефан Немања, освојио након дужег опседања негде год.

1185. Од тога времена, па све до год. 1370. остаде Котор, а са њим и скоро цела територија данашње Боке, од које је Немања један део још раније био освојио, у српској држави Немањића. Ово је време, према ономе што знамо из историје и разних преосталих споменика из оног доба, било за целу данашњу Боку а особито пак за град Котор, златно доба. То нам потврђује још и народна традиција, која пуњавајући историјске споменике, знаде у скоро сваком, па и најмањем сеоцету бокељском, да нешто каже о којему владару из куће Немањића и да му припише градњу старе сеоске цркве, манастира, дворца, бунара итд. Њихове заслуге за овај крај још нам се чине веће, када се сетимо да огромна већина народа у данашњим бокељским селима нису староседеоци – којих уосталом у Боки има врло мало – већ су придошлице из Црне Горе и Херцеговине, па су и они сачували и даље одржали традицију о Немањићима, који су затекли код староседелаца, кад су се населили у данашњој Боки. Као први намесник Немањин у Котору спомиње се год. 1186. Ђура Сатник. Касније је намесник краљев у Котору Кнез (conte) полагао на главном тргу пред народом свечану заклетву да ће градом управљати по градским статутима и да ће чувати градске привилегије. Али у XIV веку није кнез више стално боравио у Котору, већ као врховна власт се спомињу само три судије. Ове три судије именовале су у прво доба Мало Веће (Consilium Minus), које је бројило дванаест већника. Затим је исто ово Мало Веће бирало нове судије. Котор је, према ономе, за Немањића уживао већу аутономију неголи Дубровник, где је све до год. 1385. млетачки дужд именовао и судије и чланове Малог Већа. Осим Малог Већа у Котору је било и Велико Веће (Consilium Maius), чији су чланови били градски патрицији, те је касније било организовано на сасвим аристократски начин. Своју је аутономију Котор сачувао за време свих Немањића, те му је била много шира неголи касније под Млечићем. О овима имамо најбоље доказе у Статуту которскоме из оног времена. По овом Статуту није било слободно ниједном которском грађанину да се на которском територију служи привилегијама српских краљева. Дапаче се претило казном сваком которском грађанину, који би на штету повластица града Котора ступио у службу српске државе. Ако би пак ко од господе српске учинио општини которској, или било којем Которанину какву штету или квар, докле се на српском двору налазе зу служби неки угледни Которани, ови су били дужни да ову штету оштећеним лицима потпуно надокнаде. Ово је уједно и знак да су Которани, који су били у служби при српском двору, уживали велики углед и имали велику власт, тако да су могли спречити сваку евентуалну самовољу српске властеле према Которанима. А врло висока казна од 1000 перпера била је одређена против оних Которана, који би којег од својих суграђана предали људима Српскога Краља. Како се из Статута види, Котор је вршио неовисно потпуно цивилно и кривично правосуђе на својем територију.  Котор са овако потпуном слободном унутрашњом управом, а према вањском свету заштићен моћном заштитом српских владара, био је на високом ступњу благостања. У граду су цветале разне уметности особито пак златарска и грађевна уметност.

Год. 1319. дао је краљ Милутин да се сагради у цркви Св. Николе у граду Барију у Италији један олтар, а велику сребрну икону повише олтара израдио је Србин Обрад Десиславић, уметник из Котора. При градњи цркве у Дечанима прославио се опет уметник Которанин „Фра Вита, мали брат протомајистор из Котора, града Краљева“. Овај католички редовник, код чијег је имена поносно истакнуто да је из града краљева започео је градњом дечанске цркве, те највеличанственије до данас сачуване грађевне успомене из доба Немањића год. 1327. довршио је год. 1335.

Манастир и цркву Св. Бенедикта у Котору саградио је првих година владања Душана Силног которски архитект, опет Србин, Петар Радосављевић. Још у XIII веку прославио се

један Которанин сликар, који је већином живео у Млецима, али нам његово име, нажалост, није познато, већ знамо да је био из Котора по томе што се потписивао Katharinus (Которанин). Он је био један од првих уметника у Италији који се удаљио од византијске школе и пошао новим путем, давши тако почетке новој живљој школи италијанској.

За Немањића је цветало у Боки и песништво, а у доба цара Душана живео је у Котору песник Бернард Пима, који је око год. 1350. добио ловоров венац. Његова се надгробна плоча сачувала у католичкој цркви Св. Госпође у Котору. У филозофији и теологији у оно су се доба истакли: монаси Марин, Грегорије и Адам, минорити, а као историчар истакао се католички епископ которски Мелициака, који је око год. 1326. написао на латинском језику: Попис цркава и епископа града Рима и целог света. И сваковрсни су занати такођер у оно доба добро  напредовали. Тако имамо конопара, кожара, ципелара, шаваца, оружничара, воскара, рибара, лађара итд. који имају своје братовштине или еснафе. Најстарија и најугледнија братовштина у Котору бијаше Fraternitas divi Nicolai marinariorum de Catharo, која је много ранијег постанка, а која још и данас постоји, додуше само по имену, али у ствари нема ништа заједничко, осим имена, са старим еснафом. То је чувена данашња „Бокељска морнарица“, која се окупља редовито о дану Св. Трифуна, да својом старинском ношњом, оружјем и заставама, а особито својим карактеристичним „колом Св Трифуна“ увелича свечаност которског заштитника. Члан „Морнарице“ може бити сваки Бокељ, па и други наш човек, који није на злу гласу и који

може набавити старинско одело и оружје. По свој прилици и ове ратне галије, кеје је цар Душан био купио у Млецима, када је дошао до уверења да је и српској држави потребна нека флота, биће усидрене и у данашњој Боки и то у тиватском затону у близини превлачког манастира Св. Арх. Михаила. Познато је да је у оно доба и овај манастир имао своје лађе, које су наоколо крстариле и чувале га од непријатељских нападаја. Врло је вероватно да је војска на овој српској ратној флоти била већином из данашње Боке и да је њом заповедао какав Бокељ, јер Србија онда није имала својих људи вештих поморству, а цар Душан није могао испословати од Млечића да му они даду и спремне људе за флоту, јер се у оно доба осећало оскудица у спремним људима и у самим Млецима.

Особито Которани су имали онда доста велику трговачку флоту, а лађе за ову флоту градиле су се у Котору и Перасту.

Трговина Которана у унутрашњости српских земаља била је веома разграната, те су се Которани свуда тамо такмили са Дубровчанима и имали своје насеобине. У Призрену се нпр. спомиње „кућа воштана“ који су подигли Которани. Свећеници католичких парохијских цркава у унутрашњости Србије, особито у рударским местима, били су понајвише Которани и те су парохије биле потчињене католичком которском епископу. Которани, који су куповали у Дубровнику робу за извоз у српске земље, бивали су ослобађани од плаћања царине. Особито је била важна у ово доба трговина морском соли, те су ондашњи Бокељи у својим солилима производили велику количину соли, који су продавали у унутрашњости балканских земаља. Најпознатија солила у Боки била су у оно доба близу знаменитог манастира Св, Архангела, столице православног епископа зетског.

Трговина сољу била је подељена између града и српског Краља. Которани су у оно доба трговали не само са српским земљама, већ и са земљама изван српске државе, а на првом месту са Млечићима, тако да су Млечићи у XIII и XIV веку имали у Котору и свога конзула. Трговина између Млечића и Которана била је уређена разним уговорима, који су потврђивали српски владари. Котор је за време Немањућа ковао и свој сребрни новац (grossi di Cattaro), динари которски. На свим новцима је на једној страни била слика српских краљева, а затим и царева Душана и Уроша. На другој страни новца била је слика СВ Трифуна и натпис ( S. Tryphon Catharensis).

Котарани су имали многе повеље издате им од владара Немањића, у којима има највише говора о проширењу градсе територије разним повластицама которској властели. Осим тога Которани су на српском двору заузимали врло угледна и поверљива места као нпр. Трифун Бућа (Бућићи, Bucchia) и Тома, син Павла Томе, а особито су се истицали као протовестијари или, како би се данас казало, министри финансија у српској држави. Чувен је протовестијар цара Стефана Душана Никола Бућа из Котора и његов синовац Трифун Михајлов Бућа, властелин царске ризнице за цара Уроша. Ове протовестијаре српски су владари бирали из закупника царине, јер су већином Которани као закупници убирали царину у српској држави и стога се старали да државни приход буду што већи. Колику су моћ имали ови протовестијари, најбоље нам сведочи реченица, која се до данас сачувала, а гласи: „Цар даје – ал` Бућа не даје“.

Котаране су Немањићи шиљали као посланике код страних владара и поверавали им врло деликатне задаће. Тако је међу посланицима које је краљ Милутин упутио Карлу од Валоа био и КоторанинТрифун Миаелис. Цар Душан је год. 1350. био упутио у Млетке свог посланика Михаила Бућу, да би склонио дужда на савез против Цариграда, а међу  посланицима, које је исти цар год. 1354. упутио па и био је и Дамјан из Котора. Которани се особито прославише у доба краља Стефана Уроша III Дечанског када под заповедништвом Николе Буће год. 1330. у знаменитој бици код Велбужда отеше Бугарима заставу и крст. Краљ остави обоје Которанима као знак своје дубоке захвалности. Никола Бућа је био најпоузданији царев саветник, којег је цар као мудра државника у сваком важнијем државном послу питао за савет. Он је 1350 год. Пратио цара Душана када је с царицом Јеленом и сином, краљем Урушем, походио Дубровник и Котор.

Сачувао нам се и Статут града Будве, редигован у доба цара Душана. Намесник царев, кнез (conte), дужан је био при ступању у звање да положи заклетву на статут. Заступници су кнеза кнеза и казнаца три судије, које скупа са осам саветника, два капетана и осталим нижим чиновништвом, бира сваке године Велико Веће градске властеле.

Према Статуту домаћим врховним властима припадало је само грађанско правосуђе, док је владар задржао казнено судско правосуђе. Ако се догоди да цар, или који су његових великаша, пороби којег Будванина, општина га је морала бранити и накнадити му штету. У ратним походима српских владара Будвани су били дужни давати 50 људи с једним „капетаном“ на челу, којем му је општина давала двоструку плату и коња. Али су Будвани само онда морали ратовати ако би лично цар српски био у војсци и то само у оним походима у Зети између Котора и Скадра.

Ако би цар на свом путу прошао кроз Будву, Будвани су дужни били спремити три гозбе за цара и његову пратњу.

У старим списима у архиви града Пераста има спомена, како су Пераштани учествовали са Немањићима у разним ратовима, које су они водили, те да су пратили и цара Душана на његовим војним походима у Македонију, Арбанију и Епиру. Немањићи су им, како се тамо каже, као награду и одликовање за њихову велику храбрости верност дали важну повластицу, наиме, да њихова општина може бирати дванаест људи, по једног човека од сваког од дванаест главних племена перашких, који ће на бојним пољима чувати српску ратну заставу. На темељу ове повластице каже се да су добили Пераштани, када су се касније предали у заштиту Млетачкој републици, и од Млечића право да држе почасну стражу ратне заставе на адмиралској лађи млетачке флоте исто као што су раније чували српску ратну заставу. Пераштани су остали као чувари млетачке ратне заставе све до пропасти Млетачке републике.

И Паштровићи доказују да су имали разне повластице од Немањића, особито од Стефана Дечанског и цара Душана, што су им касније и Млечићи потврдили. Кажу да им је цар Душан даровао две куле у Паштровићима, наиме, Челобрдо и кулу према Дољанима, те да им је одобрио да им се суде домаћи судови ваљда само у грађанским парницама. По једној листини из год. 1355. цар Душан је даровао кнезу Датајку из старе српске породице Медин из данашњег Петровца (Кастеластва) неколико села у близини црногорског Бара и у Паштровићима, да буде тамо кнез и да буде само завистан од цара.

Када се под владом Душанова сина, цара Стефана Уроша, српско царство поче распадати, и када се многе српске области одметнуше од свог законитог владара, Котор бијаше још веран своме цару. И Урош је, као и његови преци, волио Которане, которској властели разне милости исказивао, те их назива „верни, мили и љубазни“.

Которани осташе верни Урошу све до 1370. год. када, видећи да их њихов законити владар не може више одбранити, јер бијаше изгубио скоро сву своју моћ, бише принуђени да се предаду у заштиту угарском краљу Људевиту.

И тако сврши сјајни период Немањића у данашњој Боки Которској, која онда сачињаваше Зетско и Травунско приморје. Бока се у оно доба у сваком погледу продужише. Особито се много народа насели у Боку из унутрашњих крајева српске државе и тако појача у знатној мери још раније ту насељени српски елеменат на штету романског становништва по градовима, које се све више проређиваше.

***

Када је Немања заузео Котор знајући за његову важност, још га утврди боље, него ли је био и огради себи ту двор. Тако Котор постаде неком врстом Немањине престонице.

Године 1195. сагради Которанин Мавро, син Андрије Кацафранци, са својом супругом Добрицом, кћери градоначелника Василија, цркву Св. Луке, која и данас постоји као которска православна парохијска црква. То је било, како се на још добро сачуваноме латинском натпису на цркви чита: „ У доба Господара Немање, великог жупана и његова сина Влкана, краља Дукље, Далмације, Травуније и Cosne“. Пада у очи у овом натписи титула Немањина сина Влакана, који се још за владање свога оца прозвао краљем и управљао под врховном очевом власти споменутим областима. Влкан је остао и под владом свога брата Стефана Првовенчаног господар Котора све до своје смрти.

Још нам је сачувана једна успомена на Немању. То су остаци старе цркве код данашње цркве Св. Ђурђа у манастиру бањи крај Рисна- Традиција каже да је ту Немања подигао цркву Св. Ђурђу из захвалности што се спасио од браће, која су га прогонила и хтела убити.

За Стефана Првовенчанога се каже да је градио нешто на католичкој катедрали Св. Трифуна у Котору, те да је извршио обнову старинске католичке цркве Св. Госпође такођер у Котору, а тако исто да је његовим трошком поправљен и стари бенедиктински манастир Св. Ђурђа под Перастом.

У доба Стефана Првовенчаног био је ограђен и величанствени манастир Св. Архангела на Превлаци на темељима старог, порушеног истоименога манастира. Ту је Св. Сава поставио катедралу за епископију зетску. Манастир је данас у рушевинама, из којих се закључује како је некад био величанствен. У гласовитом манастиру Савини крај Херцег-Новога чува се великим пијетом знаменити крст са натписом, у којему се каже да је то крст Св. Саве. О овоме су крсту писали многи наши и страни учењаци. Исто тако великим се поштовањем чува у манастиру Бањи крај Рисна један старински епитрахиљ и наруквице, које народно предање приписује Св. Сави, али изгледа неће бити старији од XVI века. Недалеко од манастира Бање, повише варошице Пераста, на једном великом кршу, од куда извире вода, види се као рука притиснута у камену. Народ верује да је то отисак реке

Св. Саве, који да је извео живу воду, што ту извире.

У општини Грбаљској постоји предање како је Св. Сава на свом путовању у свету земљу долазио у Грбаљ и да се из данашњег Бигова лађом отиснуо на море.

У селу Луштинци народ приповеда да је Св. Сава осветио њихову старинску цркву Св. Николе, као и старинске цркве Св. Сергија и Вакха на Подима и Св. Саву на Савини, те се каже да је код ове цркве воду извео. Постанак имена Дврсна у Кривошијама, повише Рисна, приписује се такођер Св. Сави. Приповеда се да је Св. Сави једном, када је туда пролазио од једног мештанина била

нанесена велика увреда и неправда, те је он стога прокле то место, које је било мрсно, тј. равно и плодно, да се у будуће буде називати Дврсно, бива каменито. Када је светац ове

речи изговорио, цело место да је прекрила једна велика наслага камена и тако постало каменито и неплодно.

Друга прича приповеда како се једном Св. Сава возио барком у близини Будве. Море је било врло узбуркано, те стога није могла напред. Светац се на то баци преко валова једним малим каменом, који допре до острвца Св. Николе. А куда камен прелети, појави се из мора камени пут, копље височију од морске површине и то прав као да га је ко гладио уз растегнуто уже (туњу). Св. Сава прође тим путем, а кад стиже на острво, да не би когод за њим дошао, пружи свој штап поврх вод, а пут се улегне три ноге испод воде, те се и данас због тога та пличина назива „Туњом“.

У селу Богдашићу општине которске, на сада католичкој парохијској цркви Св Петра сачуван је стари српски натпис, у којему се каже да је ту цркву градио епископ зетски Неофит у доба краља Стефана Уроша, „сина првовенчаног краља Стефана, унука Св. Симеона Немање“. Краљ Стефан Урош I спомиње се и у једном латинском натпису на негдашњој цркви Св. Павла у Котору, које је год. 1814. била претворена у касарну.

Супруга краља Уроша I, краљица Јелена, оградила је у Котору изван градских зидина, на Шурању, католички манастир Св. Фрање, који је био год. 1539. разрушен, да га Турци не освоје и не обрате у тврђаву. Краљици Јелени и њеном сину Урошу II Милутину приписују се и неке грађевину познатом у оно доба манастиру Св. Богородице Ртачке (Ртац, Rotez), крај Спича. Год. 1305. налазила се краљица Јелена са својим сином, краљем Милутином, у Котору. Милутин је том приликом потврдио све што му је мајка даровала споменутом ртачком манастиру. У пратњи краљевој бијаху тада католички архиепископ зетски и хумски и „дјед“ цркве босанске. Краљ је тада которску властелу богато обдарио и потврдио им раније повластице. Име Стефана Душана спомиње се на натпису са надгробне плоче Ђурађа Вранчића, за којег се каже да је био у цара Стефана „трећи витез“. Плоча се нашла на старом гробљу

код рушевина споменутог манастира Св. Архангела на Превлаци.

У Данчуловини на Брдима, недалеко од Превлаке, налази се један старински дворац, у којему се сачувала слика цара Душана с именом царевим. Предање у Грбљу каже да је цар Душан зидао манастир Подластву као своју задужбину, пошто је туда го. 1350. пролазио. За манастир Дуљево у Паштровићивима држи се такођер да је задужбина цара Душана. У селу Крушевицама се приповеда како је цар Душан био приправио материјал да ту огради свој дворац. И збиља, све до назад мало година ту је било неколико гомила лепо отесаног камена, које је употребљено при градњи опћинског пута. У малој цркви манастира Савине налази се у сребро окована светитељска рука, коју су калуђери овамо донели, када су пребегли из херцеговачког манастира Тврдоша.

Опћенито се држи да је то рука српске царице Јелене, супруге цара Душана Силног. Код парох. Цркве Св. Ђурђа у Ораховцу све до бокељског устанка год. 1881. налазила се једна старосрпска плоча са натписаом, у којем се спомињао један од владара Немањића. Плочу су аустријски војници, нажалост, растукли и потпуно уништили. Међу неким рушевинама близу Херцег-Новог, где се каже да је био манастир Св. Димитрије, нађен је један уломак плоче с латинским натписом, на којему је сачувано име Rex Uroxi (краљ Урош), свакако један од Немањића. Још се у више места у Боки приповеда да су разне сеоске цркве биле ограђене у доба Немањића, као нпр. данашња црква Св. Ане код Херцег-Новога, за коју се каже да је била у доба Немањића православна и да је била посвећена Св. Петки. Исто се тако каже да је у доба Немањића био ограђен манастир у Пелинову на Грбљу, који да је био у братској вези са манастиром на Превлаци. Приповеда се такођер да су Немањићи основали и манастир Св. Стефана у Врановићима. На местима, пак, где су манастири Режевић и Градиште.

Каже се да су биле у доба Немањића гостионице за путнике.

У селу Бијелој постоји традиција по којој је „цар Шћепан“ био дао новаца да се на месту ондашње мале парохијалне цркве огради велика црква, а по некима манастир. Када је цар након неколико година видео да нису његову наредбу извршили, да је проклео ондашње становништво. За стару цркву Св. Димитрија у Брајићима, у опћини будванској, каже се такођер да је градио „цар Шћепан“ и да је у исто време саграђено крај цркве гувно и млин на Студенцу, што постоји обоје још и данас. Чак и постанак града Котора приписује се цару Стефану. На северној страни Котора има брдо Пестин Град, на коме је шупља стена као велика врата. За ту се шупљину каже

да је тамо цар Стефан почео да зида град, али да му вила рече да ту нема ни „броду пристаништа“ ни „коњу поигришта“, већ да огради град крај мора. Душан послуша, те сагради данашњи Котор при мору.

***

Наведени преостали историјски споменици јасно сведоче о напредку Боке у доба Немањића, а врло обилна народна традиција пружа нам доказ како је у народу снажна свест на најсјајнији период наше прошлости, те је није могло ослабити ни дуго робовање туђину, који је све могуће предузимао да ту свест избрише из народне душе.

Литература:

1. Јиричек-Радонић, Историја Срба I-III, Београд 1922. и 1923.

2. Стојан Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века. Београд

1912. (Издање Срп. Краљ. Академије).

3. С. Накићеновић. Бока. (Насеља српских земаља, књига IХ, Београд 1913. (Издање

Срп. Краљ. Академије).

4. Gelcich, Le arti e le lettere al`e Bocche di Cattaro, Venezia, 1879.

5. Gelcich, Memorie storiche sulle Bocche di Cattaro, Zara, 1880.

6. Стратимировић, О прошлости и неимарству Боке Которске.

(Споменик Срп. Краљ. Академије XVIII).

7. Francesco conte Viscovich, Storia di Perasto, Trieste, 1898.

(Алманах Јадранска Стража за 1926. год, издаје Јадранска Стража, Главни одбор

Београд 1926. стр. 465-476

Петар Д. Шеровић

Рођен у Бијелој, Бока Которска, 1887. где је и завршио свој плодни живот 1968.г. Дипломирао правне науке 1913 и Грацу. Службовао по разним местима Краљевине

Југославије. Од 1933. живи и ради у Котору, где постаје један од оснивача и први председник Народног универзитета Боке Которске и члан уредништва Гласника Народног универзитета Боке Которске. У Бијелу се враћа 1943. и тамо остаје до краја живота, посветивши се научном раду и православној духовности. Написао је велики број радова из историје, историје уметности, археологије, епиграфике, палеографије, етнологије, фолклора, православне иконографије. Значајан део опуса посветио историји Цркве и црквених реликвија у Боки Которској.

Како су Венедиктински у Боки Которској прешли у руке православних Срба

Како су Венедиктински у Боки Которској прешли у руке православних Срба 

I

У писму од 6. јануара 1346., које је римски папа Климент VI упутио српском цару Душану Силноме, наведени су, између осталога и венедиктински манастири: s. Mariae Buduaenssis, s. Nicolai de Petraniza, s. Lucae de Chertale, s. Michaelis de Tombe, s. Petri de Gradez, s. Mariae de Resson, s. Petri di Campo et s. Marci de Pinita, за које је папа тражио, да их цар Душан поврати католичком которском бискупу Сергију. За ове манастире као и за остале цркве, села и отоке, који се у писму спомињу, папа тврди да су их неки српски краљеви (nonnulli reges Rassiae), Душанови прешасници (praedecessores), у своје време заузели (occuparunt) и да их Душан још држи у својим рукама.1

Овде ћемо да видимо, који су то манастири и да ли данас постоје, и у чијим су сада рукама:

Манастир s. Mariae Buduaenssis у граду Будви био је претворен у војнички магацин.

За манастир s. Nicolai de Petraniza, не зна се, где се налазио. Држимо, да је био негде на јужној Страни которског залива.

Манастир s. Lucae de Chertale био је, где је данашња православна црква св. Луке у Гошићу, у Кртолима.

Под monasterium s. Michaelis de Tombe разуме се гласовити манастир св. Архангела на Превлаци, који је данас у рушевинама, а где је, како се данас опћенито држи, св. Сава био установио катедру за зетску епископију.

Манастир s. Petri de Gradez дизао се је на месту, где је данас католичка црква св. Петра у селу Богдашићу.

Манастир s. Mariae de Resson био је свакако негде у Рисну, јер се је Рисан у средњем веку називао именом Resson.

Није искључено, да је манастир s. Petri di Campo, који се у писму спомиње иза манастира s. Mariae de Resson исто, што и манастир s. Petri in Alba,4 који је био у селу Бијелој на месту, или у близини данашње мале католичке црквице св. Петра, на којој се налази узидано неколико фрагмената плохорезбарија геометријског карактера и плетерне орнаментике, каквих се налази и на другим венедиктинским црквама по Далмацији из доба т. зв. уметности сеобе народа6 (код нас од VIII—XI столећа). — Село Бијела, као и варош Рисан, припадало је у средњевековној српској држави травунској области.7

За манастир s. Marci de Pinita не зна се тачно, где се је налазио, али по сличности имена могао је бити у Тивту, на месту званом »Пини«, »на Пине«.

Само за три од наведених манастира стално знамо, да су прешла у руке православних Срба и то: манастир св. Архангела Михајла (de Tombe на Превлаци, те манастир — данас само цркву — св. Луке de Chertale у селу Гошићу у Кртолима и манастир, данас такођер само цркву, св. Петра de Gradez у селу Богдашићу, који је сада опет у рукама католика.

Изгледа, да је венедиктинских манастира било врло рано у Боки Которској. Тако се н. пр. спомиње, да је венедиктински манастир св. Георгија на Оточићу пред Перастом постојао већ у X. веку.8 Знамо пак, да је у Далмацији већ од IX века било таквих манастира, који се у X, а особито у XI веку знатно умножише.9 Постанак, дакле, венедиктинских манастира на српском приморју датира из доба, када црква није била још дефинитивно подељена на источну и западну. Него, како је довољно познато, у ово је доба било на српском приморју, осим венедиктинских манастира са западним обредом и славенских манастира са славенским богослужбеним језиком и источним обредом, а у којима су живели источни монаси.

Пошто је ондашње становништво у Боки, изузев градове, било чисто српског порекла10 то је разумљиво, да се оно све то више окупљало око источних манастира и цркава, у којима се је служба Божја обављала на славенском језику. Од доба дефинитивне поделе цркава, када се је из католичких цркава почело уклањати све оно, што је сећало на њихову заједницу са источном црквом, још се јаче стало опажати удаљивање Срба од римске цркве. Кад је пак св. Сава основао српску аутокефалну цркву, сви Срби, који живљаху изван градова у данашњој Боки, пристадоше уза њу, дочим Срби у градовима Перасту, Котору и Будви остадоше у крилу римске цркве. Срби православни, који су живели изван градова у Боки, потпадоше под јурисдикцију двеју епископија, које је св. Сава установио, и то: они на јужном делу данашње Боке, потпадоше под јурисдикцију зетске епископије са седиштем у манастиру св. Архангела на Превлаци, а они, који живљаху не северном делу Боке потпадоше под јурисдикцију епископа Захумског са столицом у Стону.11

Тако се многобројни венедиктински манастири у Боки од једном нађоше у средини, где живљаху искључиво православни Срби, који немаху ништа заједничког са римокатоличком црквом.

Венедиктински монаси већ су у оно доба били почели напуштати своје манастире у Боки, као што су били почели напуштати и по другим крајевима, док у овим крајевима на њихова места нешто касније дођоше монаси нових редова: св. Фрање и св. Доминика, венедиктински манастири у Боки сасвим опустише. Узрок је томе био, што огромна већина околног становништва бијаше православне вере, те монасима нових католичких редова не бијаше ту опстанка.

С тога није ни најмање чудновато, да су негдашње венедиктинске манастире, који су били напуштени, а много пута и разорени од разних нападача, који су, како знамо из историје, чешће по Боки пљачкали и пустошили, српски владари на молбу уступили околним становницима православне вере, који су их обнављали и удешавали за своје богослужење, јер није било наде, да би их католици, којих бијаше у њиховој близини или врло мален број или у опште и не бијаше, обновили и тамо се опет уселили католички монаси. Нису се могли надати, да ће их помагати ни католици из градова Пераста, Котора и Будве јер су ови имали доста посла и око издржавања многобројних цркава и манастира, који су се налазили међу самим градским зидинама.

Тако се има протумачити, да је и негдашњи венедиктински манастир св. Арх. Михајила de Tombe или Catharensis на Превлаци био, као напуштен и разорен, обновљен у доба св. Саве, те је манастирска црква, већим делом материјалом од пређашњих манастирских зграда, на ново сазидана и то у романском стилу.12

У прво време није се нико противио томе, што венедиктински манастири бијаху овако обнављани, већ се је тај поступак сматрао потпуно наравним и оправданим. Тек касније сетише се католици, да би им било од користи, да се дочепају великог имања манастира св Архангела на Превлаци, које је граничило са земљиштем которске општине и которске властеле, те почеше измишљати разне повеље, по којима би им српски владари овај манастир били даровали. И у которском статуту се спомиње овај манастир као которски. Јиречек каже, да је ово у статуту уметнуто у XV веку, када су Которани били уложили све своје силе да се дочепају овог манастира,13 ни у једној тачки уговора о предаји Котора Млечићима год. 1421. нема спомена о овоме манастиру, што је најбољи доказ, да није ни био у рукама Которана. А да би пак српски владари били даровали католичкој општини которској један српски манастир, у којему је била епископска резиденција, о томе је сасвим сувишно и расправљати, јер се одмах види, да је таква ствар немогућа.

И венедиктински манастир св. Петра de Gradez у селу Богдашићу такођер је раног постанка, али је и овај манастир био напуштен и по свој прилици разорен. Пошто је сав онај крај, где се је налазио овај манастир, био у доба Немањића густо насељен српским елементом, то су га духовно послуживали калуђери с Превлаке, јер је цео тај крај и припадао превлачком манастиру. То следи из натписа сачуваног на цркви, у којему се каже, како је зетски епископ Неофит год. 1269. на томе месту, које се је налазио »у области св. Михајила« сазидао цркву.14 Из речи натписа: , види се, да је епископ Неофит ту сазидао из темеља нову цркву. Према томе, дакле, није стара венедиктинска црква напросто заузета и преудешена за источни обред. У цркви се пак налази узидан један комад камена с латинским натписом, за који се мисли, да потиче из доба после X, а пре XIII века15, из чега јасно проистиче, да је при градњи цркве у доба епископа Неофита употребљаван материјал од пријашње разрушене венедиктинске цркве. Нова црква је била на том месту подигнута колико с разлога, што је на том освештаном месту већ једном била црква, те је било најприкладније, да ту буде опет црква, толико и с тога, што је ту било довољно материјала од рушевине старих манастирских зграда, којим се је нова црквена зграда могла подигнути.

Ова је црква била православна све док Бока није подпала под млетачку власт. Не дуго након заузећа Котора и околине са стране Млетака размахала се је по тим крајевима жестока католичка пропаганда. Тако видимо из једног акта млетачког дужда од 22. маја 1455. год., упућеног кнезу которском Јовану, да је которски бискуп Бернард стекао великих заслуга обраћајући »на стотине неверну и шизматичку чељад на веру католичку, која су се обратила и крстила и бискуповим сопственим рукама била кризмана, а највише у месту св. Петра у Грацу, испод Мрчевца, дијецезе которске. У тој је цркви исти госп. бискуп поставио једног католичког свештеника као душобрижника истога места и сувише села Богдашића и Кавча и околних«.16 У ово доба, од прилике, прошла је у католичке руке и црква богдашићска, коју је саградио зетски епископ Неофит на месту, где је пре била венедиктинска манастирска црква.

На сличан начин као два наведена манастира сигурно ће бити прешао у руке православних Срба и манастир св. Луке у Кртолима, а тако су могли прећи и други манастири у Боки, споменути у наведеном папину писму, у којему се нигде не спомиње, да би их Срби били силом заузели.

За манастир пак св. Петра de Campo у селу Бијелој мислимо, да као такав није никада ни био прешао у православне руке. О овоме манастиру немамо никаквих поузданих вести, те не знамо, када је био запуштен. Народна традиција само каже, да је био разорен од неког варварског народа. Ми држимо, да је то било год. 1242., када Монголи провалише из Далмације у Боку и разорише све грађевине које им беху на путу сем манастира св. Георгија на оточићу пред Перастом.17 — Нема нигде никаква трага, по којему би могли закључити, да је манастир св. Петра de Campo био прешао у руке православних, па ни народна традиција, која често пута зна много о таквим догађајима да приповеда, о томе ништа не каже. Није се нашло никаквог остатка из оног времена, који би то потврдио, као што су н. пр. нађени многи предмети на Превлаци и споменути натпис на цркви у Богдашићу.

Свакако за ондашње становништво села Бијеле није ни требало обнављати тај манастир, јер је онда сигурно већ постојала у Бијелој црква посвећена Рођењу Богородице у Вељем Брду, коју ће Монголи бити поштедили, пошто је била малена и доста удаљена од пута, којим су они продирали. За ову цркву народно предање тврди, да је прастара и да потиче из времена пре Немањића. Пространо старинско гробље, обрасло већим делом жилама стогодишњих храстова, који су од старости већ угинули, те знакови слични оним, што се налазе на средовечним стећцима, урезани на прочељу цркве, најречитије говоре о њезиној старини.

Између год. 1318-1325 саграђена је била у Бијелој и друга црква, посвећена »Ризи Богородице«, за време, када је на захумској епископској столици, којој је припадало село Бијела, седео епископ Данило, касније познати српски архијепископ Данило II, чија се је слика, и ако врло оштећена, до данас сачувала на зиду у великој ниши олтарске апсиде ове цркве.18 Према томе је јасно, да не би било потребно градити ову цркву, да је разрушена црква манастира св. Петра била обновљена и обраћена у православну, јер би то било и сувише за једно релативно малено село, какво је тада могло бити село Бијела. Што се пак у наведеном папином писму спомиње и овај манастир, то је могуће, да се под тим разуме земљиште, које је некада припадало том манастиру, а које је, пошто је манастир био разорен и напуштен, било раздељено међу околним становништвом православне вере.

Да Немањићи нису могли насилно заузимати католичке цркве и манастире, бар не у Боки, најбоље нам то потврђује довољно позната чињеница, што су они баш имали на својим дворовима многе католике из Котора, којима су поверавали најделикатније државне службе. Не би се никако могло разумети, да су они с једне стране католике Которане подизали на висока места у српској држави, а с друге стране, у исто доба наносили силу и неправду которској општини и которском бискупу и отимали им манастире и цркве, а поготово пак не, када знамо, како су Которани и под српском владом имали широку автономију, коју су најенергичније знали бранити против свакога, ко би покушао, да је окрњи.19 Ми имамо дапаче доказа, да су Немањићи у сваком погледу заштићивали град Котор. Сам Немања, пошто је заузео Котор, даде град још боље утврдити и сагради у њему двор.20 Год. 1195. сазидана је у Котору римокатоличка црква св. Луке, која је год. 1689. уступљена православним, јер ови, премда у великом броју, немаху у Котору цркве, те се је на истој до данас сачувао натпис у латинском језику, у којему се спомињу велики жупан Немања и његов син Влкан.21

Немањин син Влкан, како је познато, био је господар Котора све до своје смрти. Пошто је и то познато, да је он био наклоњен католичкој цркви, он би, без сумње био повратио которском бискупу, да је овоме његов отац Стеван Немања био отео који манастир или цркву.

Ни за краља Стефана Првовенчанога не може се тврдити, да је отимао цркве и манастире которском бискупу, пошто знамо, да је њему много било до тога, да живи у пријатељству с римском црквом. За његова владања, а, како неки мисле, и његовом помоћу била је обновљена католичка црква св. Госпође (s. Maria Infunara) у Котору, те саграђени звоници католичке катедралне цркве св. Трифона у Котору.22

Није могао слабо поступати с Которанима ни краљ Стефан Радослав, јер Которани наводе, да им је он, као и пре њега Ђорђе, син Влканов, потврдио многе повластице и обдарио их земљом. И ако је познато, да су ове повеље каснија измишљотина,23 опет из њих можемо закључити, да би се Которани добро били чували да припишу таку повељу краљу, који би био познат као отворен непријатељ и прогонитељ Которана и њихове цркве.

Немамо повода, да мислимо, ни да је краљ Стефан Владислав наносио каква насиља Которанима и њиховој цркви, а тако ни краљ Стефан Урош I. Од краља Уроша I. Которани су износили повеље, којима им је потврдио стара права и повластице, а такођер и од жене његове, краљице Јелене, пореклом католикиње.24

II

Краљ Стефан Драгутин оставио је био својој матери краљици Јелени, поседе у приморју од Дубровника до Скадра, што се дуго називало »земљом краљице матере.«1 Познато је, да је краљица Јелена год. 1288. саградила у Котору манастир св. Франа. — Ми држимо, када би било истина, да су Немањићи пре доба краљице Јелене отимали католицима цркве и манастире, да би бар она, када је тим крајевима владала, била нашла пута и начина, да те цркве и манастире поврати которскоме бискупу. Зна се, да је она била »на гласу са своје духовитости, свог политичког талента и уплива, са своје побожности и енергије и не мање са свога културнога уплива на савремено српско друштво,«2 па како су се и многи силнији обраћали њој за заштиту и посредовање у разним приликама, био би јој се обратио и которски бискуп, да се заузме да му се поврате раније отети манастири и цркве. Али како о томе нема нигде спомена, то је јасно, да которски бискуп није ни имао никаква повода, ни потребе, да се с таквим молбама на њу обраћа.

Краљ С. Урош II Милутин такођер је волео Которане. Он је више пута био у Котору, особито, када је водио рат по Арбанији и око Драча год. 1319. Тада је властели которској даровао храм св. Богородице на Росама и цркву св. Георгија на оточићу пред Перастом.3 Још год. 1305. био је краљ Милутин у Котору са својом матером краљицом Јеленом, те је тада свечаним актом у католичкој катедралној цркви которској потврдио неке даровштине манастиру св. Богородице Ртачке близу Спича. Том приликом били су у њиховој пратњи католички надбискуп барски, православни епископи зетски и хумски, католички бискуп которски и »дјед« богумилске цркве.4 Тим је краљ показао јединствен пример верске сношљивости, необичан у оно доба, јер се тако нешто у другој којој држави у средњем веку не би било могло лако догодити. Знамо даље, да је краљ год. 1319 дао саградити олтар у цркви св. Николе у Барију у Италији, а велику сребрену икону над олтаром израдио је уметник из Котора, по имену Обрад.5 Име краља С. Уроша II Милутина помиње се у латинском натпису од год. 1306. на негдашњој католичкој цркви св. Павла у Котору, која је била год. 1814. претворена у касарну.6

Краљ Стефан Урош III (Дечански) волео је такођер Которане. Он повери градњу цркве у манастиру Дечанима уметнику Виду, »малом брату«, дакле, католичком редовнику, родом из Котора.

Када у бици код Велблужда год. 1330. Которани под заповедништвом Николе Буће (Bucchia) отеше Бугарима заставу с крстом, краљ Стефан им обоје остави као »вечит знак славе и лојалне привржености«. На успомену на ово одликовање налази се још и данас крст на копљу заставе на католичкој катедралној цркви св. Трифона у Котору.7

И цар Стефан Душан Силни поверавао је Которанима најважнија места у државној служби. Тако је, између осталих, горе споменути властелин которски, Никола Бућа, био царев протовестијар и његов најпоузданији саветник. Други властелин которски Михајило, такођер из породице Бућа, био је год. 1351. као царев посланик у Млецима, да се заузме код млетачке владе за савез против Грка.

Год. 1350. походио је цар Душан са царицом Јеленом град Котор, а у њиховој пратњи се је налазио и Никола Бућа. Бућа је био познат као добар католик, те је оградио у Котору цркву и манастир св. Николе, који је г. 1344. предао Доминиканцима.9

И задњи владар из куће Немањића, цар Урош, волео је Которане, који су му за дуго времена верни остали, када су га већ давно многа српска властела била изневерила. И он је, као и његови преци, которску властелу даривао и у свакој их прилици узимао у заштиту. Тако је н. пр. которској властели Васети Биволичићу (Василију Bolizza) и Трипети Бућићу (Трифону Bucchia), које називље: »верни, мили и љубазни«, даровао у баштину оток Мљет.10

Из свега досада наведенога проистиче, да Немањићи не само што нису прогонили Которане, који су били познати као добри католици, већ се види, да су их волели и штитили, те, када ствар тако стоји, онда је за свакога јасно, да нису ни њихову бискупу, ни цркви могли никакву неправду наносити, За ово имамо најбољу потврду у VI свеску Фарлатијевог дела »Illyricum Sacrum«, где се о српским владарима каже, да премда су били православне вере, нису ипак наносили никакве неправде, ни правили никакве сметње ни которскоме бискупу, ни католицима Которанима.11

И велик број повеља, које Которани приказиваху, да су добили од српских владара, од којих је додуше, већина измишљених, најбољи су доказ, да они нису сматрали Немањиће насилницима или тлачитељима, јер не би имало никаквог смисла, да измишљају такве повеље и даровнице у оно доба, када би, без сумње, још било у свежој успомени непријатељско поступање и расположење Немањића према њима. Напротив, ми смо баш мишљења, да је Которане храбрило то, што је било опште познато, да су Немањићи њихове претке обасипали разним милостима, па су касније тако лако и без страха могли измишљавати разне лажне повеље или преиначивати оригиналне даровнице на своју још већу корист.

Питање је према томе сада, који је узрок био да је которски бискуп Сергије III замолио папу Климента VI., да се заузме код цара Душана, да му »поврати« толике цркве и манастире? — Ствар, како изгледа, текла је овако. Довољно је познато, да је цар Душан тежио да дође у додир с римском црквом кадгод му је то требало из политичких разлога. Исто је тако и папинска курија настојала, да утиче на цара Душана, кадгод је знала, да се он налази у каквој нужди, да би га склонила на сједињење с римском црквом. У ту се је сврху обраћала често на которске бискупе, па и на угледније Которане, особито пак на Николу Бућу. Бискуп которски Сергије обратио се је папи молбом, да посредује код Душана негде год. 1345. када се је већ знало, да се Душан намерава прогласити царем и да ће га крунисати српски патријарх, којег ће он пре поставити на то достојанство, а да неће тражити круну од римског папе. С тога је бискуп ценио, да је дошао згодан моменат, да, без икаквих обзира, затражи преко папе, да му цар Душан преда некадашње венедиктинске манастире: у Боки Которској, који су у своје доба били разрушени и опустели, те су неке од њих православни Срби из темеља наново подигли и удесили за службу божју по својем обреду, како би се тако дочепао њихових поседа.

Бискуп которски није водио рачуна о времену постанка ових манастира, које је било пре дефинитивне поделе цркава, те су, према томе, на њих могли имати једнака права православни као и католици, као ни о факту, да су ови манастири били напуштени и већином разорени, те да су околни становници, православни Срби, могли да те манастире обнове и отворе своме богослужењу, када није било наде, да ће их ко други обновити. Ако су у опће српски владари ове напуштене и већином разорене цркве и манастире заузели (occuparunt) и предали их онима који су у њиховој близини живели и желели, да их обнове, то се, према горе изложеном, нису о правду огрешили.

Упада у очи, да се у цитираном папином писму не спомиње по имену ниједан српски владар, који би био заузео један од наведених манастира или једну oд споменутих цркава, већ се само каже опћенито »nonnulli reges Rassiae«. То је најбољи знак, да ни которски бискуп, који је о томе обавестио папу, није могао навести име ниједног српског владара, који би протуправно био починио оно, ради чега се обеђује у папином писму.

Ако се је которски бискуп надао, да Душан у оном моменту неће испитивати тачност навода у папином писму, већ да ће само, да му папа не би правио какве тешкоће при крунисању за цара, одмах наредити својим православним поданицима у Боки, да речене цркве и манастире, које су они из рушевина подигли, предаду католицима, јако се је преварио, јер цар Душан такову наредбу нити је када издао, нити је могао издати, у колико би се односила на цркве подигнуте на месту порушених старих венедиктинских манастира у Боки Которској.

Друкчије је било са црквама изван Боке Которске, у унутрашњости, што их папа рекламира, за которског бискупа. Једино за ове цркве које су биле одузете католичком свештенству, јер је из њих ширило пропаганду међу српски народ, могао је цар Душан дати изјаву папи, да ће их повратити которском бискупу и да неће пречити католичко свештенство у његову деловању,

Не може се пак тврдити,12 да је цар Душан повратио которскоме бискупу ниједну ни цркву ни манастир повељом изданом г. 1351. (Miklosich, Monumenta serbica 149), и када би била аутентична, што није.13 У овој се наиме повељи само говори, да је цар Душан решавајући спор између патријарха Данила (а не Јанићија, који је у оно време живео) и Которана, дао тобоже право на нека места у Боки властели которској и потврдио им пријашње повластице, али се не спомиње ни једном речју, да би био »повратио« которскоме бискупу који манастир или цркву.

I

^* Текст преузет из: Гласник – Службени лист Српске православне патријаршије, год. IV, бр. 3, Сремски Карловци 1923.

¹ Theiner, Monumenta Slavorum Meridionalium. Vol. I, str. 215.

² Starohrvatska Prosvijeta, god. I, br. IV, str. 250.

³ Јиречек: Die Romanen in den Städten Dalmatiens während des Mittelalters, I, Wien 1901, str. 59.

⁴ С. Вуловић (Starohrv. Prosvijeta, god. I br. IV, str.250) био је мишљења, да се ово место односи на бијељски манастир св. Петра, који се налази у близини бијељског поља, те се по пољу могао називати и „de Campo”. И ми држимо, да је веројатније, да се овде мисли на манастир св. Петра de Campo у пољу бијељском, него ли на гласовити манастир св. Петра de Campo у требињском пољу, пошто се скупа спомиње са осталим венедиктинским манастирима на територију данашње Боке Которске.

⁵ Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku, god. XLIII, str. 191194.

⁶ Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku, god. XLIV, str. 14, opaska 1.

⁷ Стратимировић, О прошлости и неимарству Боке Которске у „Споменику срп. кр. Академије” XXVIII, стр, 4. (по Јиречеку).

⁸ Ђелчић: Memorie storiche sulle Bocche di Cattaro, Задар 1880. стр. 69.

⁹ Рачки: Nutarnje stanje Hrvatske prije XII stoljeća – Crkva hrvatska. (Rad Jugosl. Akademije LХХIХ. стр. 166168.)

¹⁰ Јиречек: Die Handelsstrassen und Bergwerke von Serbien und Bosnien während des Mittelalters, стр. 5.

¹¹ Јиречек: ibidem, стр. 31; Стратимировић: Православна црква у Боки Которској; (Годишњица Чупића, књига 17. стр. 214.).

¹² М. Црногорчевић, Михолски Збор у Боки Которској (Старинар, орган срп. археол. друштва, X Београд 1893.)

¹³ Василије Марковић, „Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији” стр. 33.

¹⁴ Стратимировић у спом. раду стр. 14.

¹⁵ Starohrvatska Prosvijeta, god. II, br, 1, str.53.

¹⁶ Стратимировић у спом. раду, приметба 115. стр. 37. према преводу по „Срп. Далм. Магазину” за год. 1849. из Ферлатијева и Колетијева дела „Illyricum Sacrum”.

¹⁷ Ђелчић у спом. раду стр. 75; Стратимировић у спом. раду стр. 5. — Врло је веројатно, да су се венедиктински монаси, пошто је минула погибељ од Монгола, преселили из бијељског манастира св. Петра de Campo у државу краља Беле IV и основали у данашњој пожешкој жупанији манастир, који се је назвао, по нашем бијелском манастиру monasterium Bela sive Grab (види Ђуро Сабо: „Три бенедиктинске опатије у жупанији пожешкој, св. Јелена, Бијела, Рудин” у „Vijesniku hrv. arheol. društva” год. 1906/07, свеска IX) — Венедиктински манастир св. Петра у Бијелој, уз наведена имена „in Alba” и „di Campo” могао се је називати по имену села: Bela (Бијела) или одломка села, где се је налазио: Grab, јер се и данас управо у непосредној близини црквице св. Петра у Бијелој налази место, које се назива Граб. (Опширнију радњу о овом бијелском манастиру написали смо за „Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku”, који излази у Сплиту).

¹⁸ Види нашу радњу: „Црква Риза Богородице у Бијелој, у Боки Которској” у Гласнику зем. Музеја за Босну и Херцеговину XXXII, Сарајево 1920.

¹⁹ С. Новаковић: Неколика тежа питања српске историје. (Годишњица Н. Чупића год. 1912. стр. 14. и 15.)

²⁰ Стратимировић у спом. раду стр. 4; Ђелчић у навед. рад. стр. 64 и 65.

²¹ Стратимировић у спом. раду стр. 11.

²² Ibidem стр. 18 и 22.

²³ Како сасвим тачно примећује В. Марковић у наведеном раду, у 51. опасци на стр. 74.

²⁴ Стратимировић у спом. раду стр. 4.

II

¹ ЈиречекРадоњић, Историја Срба, стр. 313-314.

² Стратимировић, у спом. раду, стр. 5. (по Ч. Мијатовићу).

³ Ibidem стр. 5; Ђелчић у нав. радњи стр. 94.

⁴ Стратимировић у спом. раду стр. 5.

⁵ Стратимировић, у спом. раду, стр. 6.

⁶ Ibidem стр. 5; Ђелчић у нав. рад. стр. 99.

⁷ Ibidem стр. 5; Ђелчић у нав. рад. стр. 99.

⁸ Стратимировић, у нав. раду, стр. 5.

⁹ Schematismus diocesis Catharensis pro anno MCMVII, стр. 26.

¹⁰ Стратимировић у нав. рад. стр. 6 (по Мајкову и Јиречеку).

¹¹ То место гласи: Quamvis autem reges ae dynastae Serborum fere omnes ab ecclesia romana ad graecos schismaticos defecissent (!), nullam tamen per eos injuriam sive molestiam episcopis et catholicis Catharensibus illatam invenio.

¹² Како је то погрешно и без икаква темеља тврдио католички свештеник, горе споменути проф. С. Вуловић (Starohrv. Prosvjeta”, год. II, бр. I, стр. 52.), а по њему и многи други, премда је исти Вуловић у својој расправици „Crkva katolička i vjeroispovijedanje istočno u Boki Kotorskoj”, раније штампаној, сасвим тачно наводио доказе, како Немањићи нити су били, нити су могли бити слабо расположени према католицима у Боки, те да је сасвим искључено, да су их прогонили.

¹³ То смо доказали у споменутој нашој радњи у Гласнику Зем. Музеја у Босни и Херцеговини XXXII, на стр. 283.